Избор система за производњу електричне енергије повезаног са мрежом

Након имплементације пројекта система за производњу електричне енергије прикљученог на мрежу, он почиње да улази у фазу пројектовања и имплементације. Дизајн система за производњу електричне енергије повезан са мрежом поставља веће захтеве за контролу трошкова. Тренутно постоје две методе за цену и ефикасност система за производњу електричне енергије повезаног са мрежом. Једна је ефикасна модуларна производна линија која користи компоненте велике снаге за смањење трошкова подршке и рада; Друга опција је преклапање модула, повећање односа између модула и претварача, максимизирање излазне снаге инвертера и смањење трошкова инвертера, каблова за наизменичну струју, разводних ормара и трансформатора за повећање. Обе опције имају своје предности, али нису сигурне и треба их свеобухватно размотрити, пажљиво израчунати и пронаћи тачку економске равнотеже. Производња фотонапонске енергије повезана са мрежом, ако су иста компонента напајања и други услови исти, производња енергије је слична, али ако је исти број модула инсталиран у истој области, користећи неефикасних 250В или ефикасних 3В, почетни трошкови заграда , темељи, каблови, радна снага итд. у систему су исти. Стога ће просечна јединична инвестиција ефективних модула бити нижа од просечне појединачне инвестиције неефикасних компоненти. Поред почетних трошкова, ефикасне компоненте такође могу смањити трошкове земљишта.

Са побољшањем ефикасности батерија, захтеви за квалитет материјала, перформансе, тачност опреме и технологију за фотонапонску производњу електричне енергије повезаним са мрежом су значајно повећани, што ће неизбежно повећати трошкове производње. Због тога је цена модула високе ефикасности већа од цене традиционалних модула. Да би се разјаснио утицај високоефикасне модуларне технологије на цену електричне енергије по киловат сату, мерена је осетљивост повећања снаге и промене трошкова модула на цену киловат сата.

Принципи система за производњу електричне енергије повезан са мрежом

Ако се светлост озрачи на соларну ћелију, она се апсорбује на слоју интерфејса, а фотони са довољном енергијом могу побудити електроне из ковалентних веза у силицијуму П-типа и силицијуму Н-типа. Пре рекомбинације, електрони и рупе у близини интерфејса биће раздвојени електричним пољем просторног наелектрисања, а електрони ће се кретати у позитивно наелектрисан Н регион, док ће се рупе кретати у негативно наелектрисан П регион.

Кроз раздвајање наелектрисања слоја интерфејса, између П и Н региона се генерише спољашњи мерљиви напон. У овом тренутку, електроде се могу додати на обе стране силицијумске плочице и повезати са волтметром. За соларне ћелије кристалног силикона, типичан напон отвореног кола је 0.5-0.6В. Што више парова електронских рупа генерише светлост у слоју интерфејса, то је струја већа и више светлосне енергије апсорбује слој интерфејса, што резултира већом површином слоја интерфејса, односно батерије, што је већа струја која се генерише у соларним ћелијама.

Постоје два начина за системе за производњу електричне енергије повезане са мрежом, један је фототермална конверзија, а други директна фотоелектрична конверзија.